Kriv Je Vetar

Maj na hrvatskom ostrvu Brač. Šestoro mladih ljudi došlo je iz Minhena da ovde postave pozorišni komad. Kulisa je savršena: predivna stenovita obala, vedro nebo, more. U jednoj maloj gostinskoj kući borave glumci, zabavljaju se i vole. Trupa počinje s probama novog komada i naizgled sve teče po planu. Ali onda se diže vetar − razuzdani, ćudljivi, opasni, ubitačni jugo – koji besni danima, muti im razum, pravi metež, budi osećanja, raspiruje strasti, navodi na ljubomoru. Posle nevremena ništa više nije onako kako je bilo. U zoru nakon poslednje vetrovite noći jedan član trupe pronađen je mrtav.

„Nataša Dragnić je u svoju priču majstorski utkala nemilosrdnu silinu oluje, uskovitlano more i okrilje noći. Pritom uspeva da stvori naboj koji traje do poslednje stranice.“ WDR 5