Maratonci Trče Počasni Krug

Sećajući se grada i ulica detinjstva, kojima sam protrčao zagledan u nebo, po kojem su leteli moji golubovi, sa osmehom za „strašne“ događaje i tugom kad se uništava i nestaje nešto lepo i vredno, napisao sam prvu dramu za pozorište – Maratonci trče počasni krug. Pisao sam je dve godine po podstanarskim sobama kao tragediju jednog mladog čoveka, prisiljenog da se bavi pogrebnim poslovima u familiji metuzalema. Pisao sam je kao sopstveno osećanje nemoći i želje da napustim „pogrebnu državu“. Kad sam je pročitao kao završni rad na trećoj godini studija, ispostavilo se da je reč o komediji, da sam se od užasa branio smehom, ironijom, cinizmom i crnim humorom; crnim kao moja osećanja tih godina, u takvoj državi. 

Dušan Kovačević

„Svet koji slika Kovačević jeste smešan ali se sa njim ne pravi humoristički kompromis. Radovan je opasan u svojoj neprilagođenosti i skučenosti shvatanja, Topalovići završavaju dramu u automobilu gazeći sve živo pred sobom, a preko zatamnjenih, crnohumornih preliva njegovih tekstova stiže do nas turobna dijagnoza o nesolidnosti jednog mentaliteta, pa čak i čoveka uopšte.“

Slobodan Selenić

„Maratonci, sa žestinom za koju je sposoban samo mlad čovek u potrazi za jednim novim romantizmom, akumuliraju idiotizam palanačkog patrijarhalnog duha koji, izgubivši sva pozitivna istorijska svojstva, negde na mrtvom koloseku proizvodi čudovišta poput Topalovića i komp.“

 
Muharem Pervić