Mogu Da Imam

„…boga osim boga

Poneo sam jedan deo strave

U dalji svet, ka čudnoj uzici vrhunca“

Mi smo taj svetli mršavi čovek. Trči nam se, udahnuli bismo vazduh, poželeli bismo da imamo svoju volju. Kroz procese koji nas jedu, kroz raspadanje i negacije, kroz strasno tihovanje u belinama, krčeći put prema malim stvarima vrednim opevanja, kroz odrastanje u sintaksi, poezija Maše Tomanović reže hirurškom nežnošću.
Miloš Živković

Subjektivni mentalni život je znatno bogatiji od načina na koji ga konceptualizujemo, rasuđujemo o njemu i izražavamo kroz jezik. U središtu mišljenjai jezika je pojmovna metafora, koja utiče i na jedno i na drugo. Odlaženje do nje, njeno uzimanje i pružanje pred nas neka su od dešavanja kojima prisustvujemo dok čitamo zbirku pesama Maše Tomanović Mogu da imam. Nađa Parandilović Mogu da imam je zbirka snova i želja koliko i zbirka pesama. Razračunavanje sa javom, potvrđivanje pripadanja: stihovi poput „ovo možeš smatrati svojim (…) to je / polovična osveta i fizički problem“ ili „to je bila moja kuća iako mi nikada nije bila jasna“ postavljaju čitaocu mapu unutrašnjeg sveta pesnikinje, a snolike predstave zahtevaju raščlanjavanje do konačnog razumevanja koje nikad ne dolazi. Baš taj osećaj frustriranosti čini ovu knjigu neverovatno privlačnom i svežom. Milica Špadijer