Praznik Beznačajnosti

„Vidi, vidi!“, kaže lovac i, nameštajući pušku na ramenu, puca u pravcu statue… Ljudi su najpre zbunjeni ovim neočekivanim pucnjem i licem bez nosa Marije de Mediči; ne znajući kako da reaguju, gledaju levo i desno, čekajući neki znak koji će ih prosvetliti… Kao da naslućuje njihovu zbunjenost, lovac poviče: „Pišanje u najčuvenijem francuskom parku je zabranjeno!“ Zatim, posmatrajući svoju malu publiku, prsne u smeh i taj smeh je tako veseo, tako slobodan, tako bezazlen,
tako rustikalan, tako bratski, tako zarazan da svi unaokolo,
kao da im je laknulo, počinju da se smeju…

Slavni češki pisac Milan Kundera, koji već odavno piše samo na francuskom jeziku, i kod nas je pravovremeno stekao veliku popularnost. Za one koji poznaju Kunderino delo neće biti nimalo neočekivana njegova težnja da u roman unese elemenat neozbiljnosti. U Prazniku beznačajnosti Kundera konačno ostvaruje svoj dugo sanjani estetski san: da osvetli najozbiljnije probleme a ne napiše nijednu ozbiljnu reč, da fasciniran stvarnošću savremenog sveta ipak uzmakne svakom realizmu.

„Lucidan i lepršav kratki roman… Čini se prikladnim da se Kunderina karijera romanopisca ne završi praskom, nego kikotom…“ Wall Street Journal