Uhvati Zvezdu Padalicu

„U romanima i pripovetkama Dragoslava Mihailovića do uzvišenosti, do tragičnog osećanja života dolazi se sasvim prirodno, ne navođenjem apriornih argumenata izuzetnosti, nego opisom i dramatizacijom običnog, samog, gotovo anonimnog ljudskog postojanja koje u pripovednom činu dobija smisao, opštu važnost i izuzetnu umetničku vrednost.“ Mihajlo Pantić

„Postoji u prozi ovog pisca jedan lik, jedno lice, koje najlakše izmakne pažnji, uz Petriju, Ljubu Vrapčeta iz Tikava i druge poznate figure, a najizraženije u pripovetkama iz zbirke Uhvati zvezdu padalicu. To je neko ko je vrlo oprezan, ko se koristi književnim jezikom i ko nastoji na što preciznijem ocrtavanju onoga što je horizont njegovih uspomena, njegovih saznanja sveta, njegove patnje. Već od prve pripovetke ‘Pas’ reč je o nekome ko je samac, živi u užasnim materijalnim uslovima, opterećen nimalo veselim sećanjima, dakle, neko lice koje je u sasvim tamnoj, sumornoj auri. To lice ima svoje lirske motive, a u celoj zbirci Uhvati zvezdu padalicu pominje se neka kapija, verovatno u Ćupriji, negde u piščevom rodnom mestu, sa dva mlada jablana, nekad dva treperava i šuštava jablana, nekad i dve topole, koji daju melanholičan ton svim likovima i pričama iz ove knjige.“ Ljubiša Jeremić

„U književnosti postoji nešto što je univerzalno, što možemo označiti kao skup svih načina na koje se može slikati ljudska sudbina, složen skup kojeg posreduje tradicija u koju se upisuje svaki istinski značajan pisac. Dragoslav Mihailović se u tu tradiciju uključuje i postaje njen važan deo.“ Radivoje Mikić